Naslov
Volim ovaj svoj kutak. Shvatio sam to kada sam malopre brisao oko 94 članaka - malo je falilo da se predomislim, i da se napravim lud. Mislim da ni činjenica da ovaj blog za koji dan slavi svoju prvu godišnjicu, ne bi bila toliko ubedljiva i poučna kao ova trenutno...
No, nekada u životu moramo da kliknemo na opciju „ izbriši“ i da ne gledamo preko ramena... Jedino da pokupimo posledice koje moramo da ponesemo i da krenemo dalje. Gde su posledice, tu su i uzroci... Uzroka je bilo dosta... Nije se sigurno sve preko noći desilo. Naročito u poslednje vreme, ali nema smisla ikome išta trljati o nos. U stvari; ne želim. Niko nije kriv. Ovo je moja odluka i moj izbor. Ipak, iako sam imao volju da ne pravim od ovoga Bog zna šta, mislim da bi moja odluka da odem ćutke bila isuviše nekorektna za neke ljude koji i jesu bili najbolji dodatak, a ponekad i jedini smisao ovog bloga i svega onoga što sam pokušavao da objasnim, prenesem ili kažem kroz svoje skromne „ radove“. Neko je čuo, neko nije želeo, neko se nije ni potrudio... prosto etikete su letele. Ali, to je normalno, jer zaštićeni svetovi ne postoje. No, namerno ne govorim njihova imena, odnosno, nickove jer ne želim ikoga da navlačim na komentarisanje ovog članka u vidu patetisanja ili bilo kakvog razumevanja za moju donetu odluku, niti da mi neko tapše ili da mi se divi. To mi zaista ne treba. Ako sam nekoga nečim zasenio do sada – drago mi je... Ako nisam, ne moram ni ovim krajem.
Bilo je lepo. Sećam se svojih početaka ovde.. I u to vreme ovo mesto je bilo možda i previše plemenito i iskreno, danas nisam siguran... Ne dopada mi se ono što vidim, što uviđam, što shvatam... U svakom slučaju, lepa su sećanja u pitanju i trudiću se da ovo mesto ipak ne doživljavam onako kako sam u skorije vreme počeo ...
Bilo kako bilo, to je - to. Neću spominjati brojke, u vidu poseta i komentara... Samo, ipak, želim da to nekome natrljam na nos, ako se nada da je ovo mesto bilo usamljeno i neposećeno – da nije, baš naprotiv... možda i previše za moju pisanu reč.
Na kraju i na početku želim još jednom da se zahvalim ljudima koji su posećivali ovo mesto. Tragovi jesu bitni, ali meni nisu bili prioritet u vidu smisla i postojanja ovog mesta.
Kao što rekoh negde u tekstu neću spominjati drage ljude, čije ću blogove nemo ili pričljivo pratiti i dalje, čisto da ne bude ovaj odlazak popraćen aplauzom, patetikom, razumevanjem...
Jer to ništa neće promeniti.
Jer sam i dalje tu – negde. Još uvek se borim na svoj način. I dalje ću pričati i pisati o onome što želim, još bitnije: ono što mislim, bez obzira na mase koje bi me rado ućutkale, oblikovale i prisvojile! Mase koji bi me urazumile i preusmerile u pravične i 'razumne' vode... Hm, ne verujem da će im ikada to uspeti. Ali, prepoznaće me i oni, a i vi, u ovom velikom ali malom papirnatom svetu.
Prosto ovde više ne pripadam . To je makar jasno - jasnije ne može biti.
Slobodno sam biće i kao takvo planiram da živim i na kraju da umrem!
Samim tim Blogerska 14 večeras umire. Jer je ovo mesto postalo poput robije.
No, možda ću se jednom i vratiti ... Vreme će već reći svoje.
Pozdrav,
I sve najbolje !
Bio ili ne bio kraj kliše, čitaćemo se mi još... ; )
13 Komentari |
0 Trekbekovi